XVI.
Želim
  
 Želim
 Obrisati tvoj trag
 Skinuti miris
 Što uvukao se
 Šušnjem
 Lopovski
 U predjele
 Mojih mračnih snova
  
 Želim
 Zavrtjeti te lude kazaljke
 Stotinu puta natrag
 U ono doba
 Kad si jedva postojao
 Dok nije bilo
 Golemog mora
 Mora pitanja o nama
  
 Želim
 Samo znati
 Što te natrag donijelo
 Značiš li
 Ili samo prolaziš
 Kao sjena
 Mutna od snova
 Mučnih prikazanja
  
 Želim
 Osjetiti valove tebe
 Na koži
 Kako odlaziš
 Nestaješ
 Blijedo
 Pješčanom olujom
 Što ne prestaje goniti
  
 Želim
 Da prestane boljeti
 Podigni pogled
 Ostvari mi ono
 Što davno poželjela je
 Jedna mala djevojčica
 Zureći tupo
 U zrcalo tuge
  
 Želim
 Izgubiti sve suze
 Makar i opet
 Izdržat ću
 Tamna kopreno
 Progutaj ovo srce
 Samo praznina
 Mjesto tvojih ruku
  
 Želim
 Spaljenu sliku
 Izgubljeno ime
 Ugasle riječi
 Dodir pepela
 Ožiljke suza
 Vjetrom na usnama
 Molim te
  
 Želim
 Da odeš
 Već jednom
 Idi
 Samo idi
 Odlazi i nosi
 One proklete noći
 Kad sam tebe zaželjela

XV.

Ljeto 2018. proveo je sa samo par dana na našem otoku i već mi je tad bilo jasno da će se stvari odvijati drastično lošije od svega očekivanog. Bila je subota kad sam čula da je stigao, tad je u Supetru sa mnom već bila i I., moja ”sestra od druge majke” i sami je taj dan bio divan, bio je krasan, ali samo u dijelovima. Iako sam na prvu htjela sve ispričati u detalje, odlučila sam se da ću samo skratiti jer mi je ipak još suviše bolno prisjećati se svega.

Dok smo I. i ja poslijepodne izlazile iz ulice i kretale prema surferskoj plaži, gdje je gospodin trebao doći na plažu na svoj prvi supetarski dan ljeta 2018., srele smo tatu koji nam je obznanio prekrasne vijesti. Kad smo ga lijepo pozdravile i pitale gdje je bio, odgovor mi je legao gore od šake u nos.

-Evo, baš sam bio s A. na kavi na rivi, pozdravio vas je.-

Ma nemoj? A ostatak nas se ne bi zvalo na kavu? Nisam znala da je Supetar veći od New Yorka pa je tako teško dogovoriti jedan običan susret na rivi.

Ipak, sljedeća je rečenica daleko nadmašila moj prvotni bijes za propalu kavu. I. i ja smo već odmakle par metara niz ulicu, kad je tata mahnuo za nama i viknuo:

-Našao je novi posao!-

Vratile smo se natrag do njega, a u meni se cijelo vrijeme vrtjela jedna te ista mantra, ”Samo neka bude Zagreb, samo neka bude Zagreb, Hrvatska i Zagreb, ništa drugo, samo neka ostane u Zagrebu”. Nisam ni trebala pitati tatu gdje i što, već je u idućem trenutku sam odgovorio.

-Odlazi iz Hrvatske.-

Mislim…

Mislim da sam tog dana stvarno čula kako mi se srce raspuklo.